Мој мали Миодраг је увек био на своју руку. Кад кажем на своју руку, мислим: мало, мало, а Миодраг седи на својој руци. А ми се убисмо, гледајући где је Миодраг.
Није он увек бивао на руци, бивао је и на нози, оној већој, међутим је, баш кад се скува топла, сочна брестовина увек бивао у тањиру. Џабе смо му говорили: ,,Изађи, Миодраже!" Па: ,,Спусти лонац, Миодраже!" Он је увек био непоправљив. Морали смо да чекамо да га прођу све бубице (и уздуж и попреко) да би се Миодраг смирио, а онда на миру јео.
Живели смо врло пристојно у нашој гори од брестова, на крајњој периферији очију и садили смо мале, беле зечеве, за које смо чули да заостају за сваком корњачом, а нећу вам говорити да је Миодраг био спорији од сваке корњаче: Неко је морао да га пази. Све у свему, он је растао брже од сваког зеца и сад је порастао чак пет центиметара! Имао је већ седамнаест центиметара и триста двадесет и пет милиметара (да ли сам добро казао?), а још увек је пио млеко од кокоса. Одбијао је да говори.
Миодраг је читава поподнева знао да проведе ушушкан у коре бреста. Нико му није могао објаснити да је то наше јело, те да се не може ту настањивати. Не! Он је лешкарио и скупљао наше лонце којима би нас касније гађао када смо седали да једемо. Опасан је био тај мали коме нико није могао да стане на пут (увео је наплатну рампу), те су сви у реду чекали на беле зечеве, кору бреста и мало Миодраговог осмеха. То је, морам признати, била чаролија.
Требало нам је доста времена да схватимо да Миодраг, заправо, тепа свом бресту и да он, заправо, само с дрвећем и разговара! Били смо запрепашћени! Требало нам је двадесет пуних месеци да научимо основна имена брестова: Брест број један, Брест број два, Брест број три и тако до Бреста број стотину тридесет и три зарез два. То је било напорно. Док смо бројали, заборавили смо да једемо! (😱), а Миодраг је то наше стање назвао Глад за науком и одвео нас до реке да се сити накупамо.
Затим смо добили основна правила понашања (наравно, од Миодрага):
1. Миодраг више није мали! Миодраг има своја права.
2. Миодраг воли све своје брестовe и одбија да их једе!
3. Миодраг живи у Бресту.
Миодраг више није улазио у тањире, Миодраг је носио свој велики метални тањир под пазухом и звиждао улицом. Јео је само лепе крупне комаде земље, а остало је у свом великом металном тањиру, остављао својим брестовима. Ми тада нисмо схватали, мада смо се држали Миодраговог правила. Ми смо, и даље кришом, јели брестове, али нас је Миодраг све надрастао. Он је, заправо, једини и остао. Знате ли где живи?
Аутор: Ивана Пантелић
🌷 Размисли и одговори на питања:
- Зашто Миодраг не жели да једе дрвеће?
- Шта је за њега Брест?
- Како се он стара o њему?
- Имаш ли ти свој Брест?
- Како би га сачувао када би био у истој ситуацији?
- И на крају: шта мислиш, која је поента ове приче? Познајеш ли и ти неког храброг Миодрага?
- Да ли си гледао неки филм који на креативан начин приказује неке другачије светове (Хобит, Пирати са Кариба, Ледено доба...)? Ако ниси, сада је право време да то учиниш!
Напомена: Ово је припрема за писмени задатак, о којем смо већ у школи разговарали. У понедељак ћете у 10 часова добити теме за саставе (о домовини и о измишљеном лику) а које треба да напишете у року од сат времена.
Уживајте у пролећу!
Коментари
Постави коментар